Pre nešto više od dva veka, francuski prosvetitelj Fransoa-Mari Arue, poznatiji kao Volter, rekao je: Ja ne mislim kao vi, ali ću se boriti do kraja svog života za vaše pravo da ne mislite kao ja. Otvorenim umovima tog vremena verovatno je izgledalo da će svet ići napred u smislu slobode mišljenja i da će svako moći da izrazi svoje stavove bez straha od osude ili, još gore, linča. Ali gledajući današnji svet, primećujemo da većina ljudi još uvek nije dostigla nivo razmišljanja pariskog filozofa.
Kada je početkom ove godine najavljeno da će kultni gradski bioskop u februaru prikazivati film reditelja iz jedne istočne zemlje, verovatno ste pomislili da sala neće biti previše puna, jer, zaboga, nije u pitanju holivudski blokbaster. Ali tog srebrnog popodneva, bioskopska sala je bila, da se izrazimo žargonom, skoro potpuno puna. Ljudi koji su ulazili sa prijateljskim osmehom obećavali su dobru atmosferu i još bolju diskusiju nakon filma, koja je bila najavljena nešto ranije od strane organizatora.
Od samog početka projekcije, ljubitelji filma — barem su tako izgledali na početku — mogli su da vide majstorsku režiju jednog autora sa drugog kontinenta. Kako se radnja filma razvijala, atmosfera je postajala sve napetija, što je i razumljivo jer je film bio izuzetno težak za gledanje (radnja se vrti oko sredovečnog muškarca koji ubija prostitutke). Sve to ne bi bilo čudno da na kraju ta napeta atmosfera gotovo nije pripremila teren za jedan neprijatan događaj.
Nakon filma usledila je panel diskusija na temu „žene, umetnost i sloboda“. U početku je izgledalo kao da će sve proteći mirno. Kako je razgovor odmicao, neko je spomenuo aktuelni rat na drugoj strani planete, pa se veliki broj ljudi uključio u raspravu o tom sukobu. U tom trenutku publika se našla prilično daleko od početne teme, bar po mišljenju jednog starijeg čoveka. On je prilično pristojno predložio da bi bilo bolje da se razgovor vrati na sam film i motive koje film obrađuje. U takvoj situaciji bilo bi prirodno očekivati korektan odgovor moderatora koji je vodio diskusiju. Umesto mirnog i civilizovanog odgovora, deo publike je napao starijeg gospodina neprijatnim komentarima, dok je moderator bio zatrpan retoričkim pitanjima. Kako može to uopšte da kaže, zar ne vidi o čemu pričamo? čulo se u jednom trenutku. I onaj osmeh tih ljudi koji su imali pri ulasku u salu više nije bio tako sladak. Nije bilo nimalo prijatno što je jedan pristojan čovek napadnut samo zato što je izrazio svoje mišljenje. Istina je da su i teme koje su dovele do toga takođe važne. I niko to nije osporavao. Taj gospodin nije rekao da su one nevažne. Njegova jedina želja u tom trenutku bila je da se razgovor vrati na film i probleme društva o kojima film govori. Međutim, jedino što je dobio bile su osude, jer nije u potpunosti prihvatao njihovo mišljenje. A samo nekoliko trenutaka ranije govorilo se o pravima i slobodi mišljenja i govora. Malo je ironično, zar ne? Ko zna, da je u publici bio neko malo impulsivniji, možda bi sve završilo u bolnici.
A vi? Da li ste ikada razmišljali da svako ima pravo da kaže ono što misli? Onaj ko se suprotstavi masi mora biti svestan posledica, jer nije prijatno ići protiv većine. Možda je onda najbolje držati se njihovog mišljenja da biste ostali bezbedni. A ako ipak smete da izrazite svoje mišljenje, čak i ako se ne razlikuje mnogo od njihovog, budite spremni na osudu i isključenje iz društva.
Na kraju, zapitajte se šta demokratija zaista znači u našem društvu i da li ona uopšte postoji. Čemu služi veliki broj projekata i događaja u kojima nas uče kako da poštujemo tuđa mišljenja, koja su često različita od naših, ako kada ih zaista čujemo, nastaje problem? Šta možemo očekivati od većine koja će danas govoriti o jednakosti, a sutra kao sudije osuđivati svakoga ko ne misli kao oni? Pokušajte da razmislite šta su u stanju oni koji se predstavljaju kao nedemokrati, ako ovi zagovornici slobode mišljenja dozvoljavaju samo ono što im odgovara...
Tekst je inspirisan događajem koji se dogodio u Sarajevu u februaru ove godine.