Kao civilizacija, oduvek smo težili napretku i prosperitetu, usavršavali se i pokušavali da život učinimo lakšim i boljim.
Sećate li se vremena kada su deca dobijala batine zbog loših ocena ili zato što su se isprljala igrajući fudbal ispred zgrade? Nije to bilo tako davno kada su roditelji sa balkona dozivali decu jer su ujutru rano morali u školu. I kada je Marko uzeo loptu Danilu bez da mu je vrati, Markovi roditelji bi ga dobro izgrdili, pa bi se on izvinio Danilu, i sutradan bi opet zajedno igrali i dodavali se.
Ta vremena nisu toliko daleka da ih se ne možemo setiti, iako danas deluju gotovo nestvarno.
Stariji ljudi, kao i današnja deca koja su odrasla, trebalo bi da se sete 2006. godine kada se igralo Svetsko prvenstvo i kada smo navijali za fudbalsku reprezentaciju. Trebalo bi da se sete kako smo se okupljali, išli u kafiće, pevali navijačke pesme i na poluvremenu smišljali taktike kako da „popravimo“ utakmicu u drugom delu. To zajedništvo je nestalo preko noći. Ili ga je jednostavno zamenilo novo, ono koje se zove socijalizacija digitalnog doba?
Skoro sam čuo dvojicu srednjoškolaca kako kažu da je ranije bilo teže, ali da je danas mnogo lakše jer je sve dostupno. Na trenutak sam se zapitao šta time misle? Možda zato što svaki problem rešavaju putem Google pretrage koja im daje trenutne informacije? Ili zato što koriste internet da se povežu sa ljudima sa druge strane planete? Ipak, čini mi se da se to na kraju svodi na to da umesto druženja uživo sve više borave u društvu ekrana. Ili da umesto pravog kontakta sa devojkama stalno skroluju po društvenim mrežama.
Kao civilizacija, oduvek smo težili napretku i prosperitetu, usavršavali se i pokušavali da život učinimo lakšim i boljim. Verovalo se da ćemo biti bogatiji i srećniji. XXI vek je trebalo da bude vek prosperiteta u kojem nam je sve na dohvat ruke. Gledano iz tog ugla, ona dvojica mladića su u pravu! Međutim, potkrala se ozbiljna greška — tehnologija je, čini se, izmakla kontroli i u mnogim slučajevima proizvela suprotan efekat. Čak i naš svakodnevni život izmiče nam iz ruku. Kao primer navodim možda banalan, ali nažalost čest slučaj — kada majci u haosu kuhinje nestane brašna i zamoli nas da odemo do prodavnice, mi uporno ignorišemo, ne želeći da se odvojimo od računara uz misao „Idi sama, imam važnija posla!“
Batine zbog prljave odeće više nisu najveća kazna za nas. Mnogo je gore kada padne internet ili, ne daj Bože, komšija ako mu krademo signal. Tada nastaje strašan problem — kako sada dovršiti pregledanje storija bivših devojaka!
Pored ovih svakodnevnih situacija, konzumacija interneta ima negativan uticaj i na mnogo složenije stvari, pa društvo ulazi u ozbiljne probleme čije se posledice osećaju godinama. Jedna od njih je obrazovanje. To je ključna kategorija svakog društva i od nje sve počinje. Znamo da se pravo znanje stiče kroz temeljno i detaljno proučavanje zvanične i relevantne literature. Danas je, međutim, postalo uobičajeno sticanje znanja kroz kratke i pojednostavljene sadržaje na internetu. Problem nije u samom mediju, već u težnji da se svaki sadržaj maksimalno skrati i pojednostavi. Čitanjem takvih materijala ne može se steći prava slika o suštini stvari, pa se takvo učenje može slobodno nazvati učenjem napamet.
Veliki problem je i pojava da se objavljivanje umetničkih radova ostavlja na slobodno komentarisanje, gdje se umesto konstruktivne kritike često susrećemo sa uvredljivim i primitivnim komentarima.
Sve to dovodi do obezvređivanja ozbiljnog rada onih koji ne žele da prihvate nova nepisana pravila igre koja je donela nova tehnologija.
Ipak, ne možemo ignorisati činjenicu da živimo u vremenu u kojem ne možemo zamisliti ni jedan dan bez modernih tehnoloških uređaja. Navikli smo da oni rade većinu posla umesto nas. To dovodi do stalne kupovine novih uređaja kako bismo pratili razvoj tehnologije i koristili nove programe. Tako dolazimo u situaciju da većina ljudi, posebno mlađi, stalno brine o zdravlju tehnologije, dok zanemaruju svoje, gubeći mnoge osnovne veštine, posebno fizičke.
Sve to zahteva značajne troškove, što stvara osećaj moći i pripadnosti nekoj eliti, dok je u stvarnosti to samo iluzija. Ta iluzija nas vodi u sve veću duhovnu bedu, koja, nažalost, nema kraj na vidiku.